Инфо панел
:   Home  /  Хронологија  /  Стара циглана

Стара циглана

„Тај шидски крај је најсликовитији крај и мени најлепши“

Сава Шумановић је заиста тако мислио, јер је током последњих десет година насликaо више од три стотине слика инспирисаних околином Шида. „Претворио се временом у портретисту сремских пејзажа.“

Лепоту сремских крајина открио је Шумановић током кратког боравка у родитељској кући 1928. године. Изненада се вратио теми коју претходних неколико година није радио. Пејзаже које је тада насликао изложио је и продао на изложби у Београду исте године. Могуће да је још тада наговестио своје намере у будућности. Ову претпоставку веома поткрепљује изјава коју је дао поводом изложбе у Београду и односи се на пејзаже. „Мирис чудне чистоте привукао ме је и ја сам почео да радим, да сликам осећајући огромно задовољство у себи што сам баш ја тај први сликар који је дошао да својим сликарским оком пређе преко невиних, нетакнутих, чистих и раскошних сремских њива, преко равних поља и кривудавих путева.“ Био је то изазов коме није могао одoлети. Спознао је да су му одувек на дохват руке били најлепши мотиви, са којима је имао јединствену емотивну везу, неопходну за стварање. Кроз неколико година отпочело је остварење његовог великог сна, стварања сопственог стила. Откриће лепота сремских крајина догодило се истовремено када је у Паризу постала актуелна тенденција повратка природи, као реакција на претходне покрете попут кубизма, футуризма, пуризма и других који су имали истраживачки карактер и подразумевали одређене теорије и правила. За заговорнике неореализма природа постаје основна инспирација, а уметник настоји да оствари јединство са њом у дубоком личном контакту.

Док су други уметници у потрази за идиличним пределима и инспирацијом путовали у егзотичне крајеве, на обале мора, Сава Шумановић је оно што жели пронашао у Шиду. Његов десeтогодишњи рад, својеврстан је летопис сремског пејзажа.

Почетак је био тежак. „Пред једним новим крајем – Шидом – он је морао да створи нов сликарски језик. Требало је наћи адекватан сликарски израз за поља, жито, пропланке, сеоске куће, прашњиве друмове обасјане сунцем у разно доба дана, златне кукурузе, амбаре, ливаде, винограде и облаке. Шумановић је постепено изградио сликарски речник за све те мотиве који су били нови и за њега, и за наше савремено сликарство.“ Сава Шумановић је био свестан какав је задатак себи поставио. О томе сведочи неколико година касније забележена сећања „.. морао сам да пронађем начин који ће дати најбоље ту светлост и јасноћу сремске крајине. Она делује ведро, јасно, као ни један други крај, који сам до сада видео. Ту сам морао напустити „тоновање“ па се изразити бојом и светлом. То је крај који је диктовао мој начин сликања.“

За радове који припадају почецима у Шиду карактеристична је изразито рељефна фактура, „брегови и жиле“, боју је наносио у густим слојевима, сликарским ножићем. Први пејзажи које је радио по повратку у Шид, датирају из 1932, 1933. године. Од тих првих радова, јасно се уочава колико је боја постала доминантна. Иако је то био тек почетак стварања једне поетике, неке од тада насталих слика, сврставају се међу његова најбоља остварења. Определио се да ствара у циклусима, тада су настали Шидски сокаци, Пролеће у шидским баштама, Пролеће у долини свете Петке. Најчешће га инспиришу пролеће и јесен, вероватно због раскошног колорита. Временом, долази до промена. Расветљава палету. Рељефна фактура се потпуно губи, постаје танка, скоро прозирна, светлост више нема препрека.

Светлост је садржај свих слика. Сава Шумановић „је наш највећи сликар светлости“ Мајсторски постиже жељене ефекте. Некада само сјајно, углачано, небо великих површина обасјава одабрани пејзаж, а некада се „игра“ сенкама. Код Шумановића сенке као да паралелно живе свој живот. Смелим „одабиром“ боја, ипак у реалним оквирима, сенке често постају пренаглашене, али уместо да пригуше светлост, оне је напротив наглашавају. Најмоћнији је када се топлина сунчевих зрака пробија из сенке и рефлектује светлост у простор, уједно даје слици посебну топлину. Често слика беле крошње расцветалих воћки, укомпоноване тако да попут облака плове небом, скривајући при том где почиње небо. Пролазећи кроз њихове крошње светлост се шири, постаје бела, Шумановићева.